Доситеј Обрадовић (световно име Димитрије) (Чаково, 1739, 1742. или 1744 — Београд, 28. март 1811)
је био српски просветитељ и реформатор револуционарног периода
националног буђења и препорода. Рођен је у румунском делу Баната тадашње
Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Доситеј је био први попечитељ просвете у Совјету и творац свечане песме „Востани Сербие“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву.
Доситеј Обрадовић је рођен 1744. године у Чакову у Банату, у занатлијској породици. Још као ђак основне школе, одао се сањарењу и верском заносу. После смрти његовог оца, његов тетак, да би га излечио од сањарења и мистицизма, изводи га из школе и даје на занат. Међутим, жеља за науком, коју је он гледао у црквеним књигама, не оставља га ни доцније, и чим му се за то указала прилика, он оставља занат и родбину и бежи у фрушкогорски манастир Хопово.
Доситеј се ту закалуђерио и почео озбиљно да мисли на пустињачки живот. Али када је боље и ближе упознао манастирски живот и калуђерско братство, видео је да то не одговара животописима светаца и његовим илузијама. Поред тога, до руку су му дошле и грађанске књиге, из којих је увидео да изван цркве постоји и друга мудрост и друкчији морал, управо оно за чим је жудео. После три године манастирског живота, напустио је манастир за сва времена. Од тог тренутка настају његова непрекидна путовања ради студија.
Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе.
Први српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, а је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник.
Умро је 1811. године у Београду и сахрањен испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића који је те године пренет из Беча.
Dositej Dimitrije Obradović (Serbian: Доситеј Димитрије Обрадовић, 17 February 1742 – 7 April 1811) was a Serbian author, philosopher, linguist, traveler, polyglot and the first minister of education of Serbia. An influential protagonist of the Serbian national and cultural renaissance, he advocated Enlightenment and rationalist ideas while remaining a Serbian patriot and an adherent of the Serbian Orthodox Church. Founder of modern Serbian literature, he is commonly referred to by his mononym, first name alone. He became a monk in the Serb Orthodox monastery of Hopovo, in the Srem region, and acquired the name Dositej (Dositheus). He translated many European classics, including Aesop's Fables, into Serbian. He was also a prominent Freemason, and was posthumously enrolled in German, English and Italian Masonic lodges.
Димитър Обрадович, приел по-късно монашеското име Доситей Обрадович (на сръбски: Доситеј Обрадовић) е сръбски писател, поет, философ-рационалист, педагог, книжовник и народен будител.
Първата българка, превела Обрадович на български, е Станка Николица-Спасо-Еленина.
Роден е ок. 1739 или 1742 г. в Чаково, Войводина (в Банат). Приема монашеството през 1757 г. Посещава много страни на Балканите и Мала Азия, Италия, Германия, Франция, Англия, Австрия и Русия. Ходил е във Видин и Букурещ.
В края на 18 век обявява, че ще пише на простонароден език, който да бъде разбиран не само от образовани хора, но и от необразованите селяни и пастири. Въпреки това, езикът на Обрадович представлява славяносръбска смесица, но не и народен език.
През 1808 г. основава гимназия в Белград, която по-късно се преобразува в първия сръбски университет. Обрадович основава и богословска семинария.
Доситей Обрадович е първият сръбски министър на просвещението.
Почива в Белград на 28 март 1811 г
Dositej Obradović (Čakovo, 1742 — Bělehrad, 1811) byl srbský osvícenec, reformátor a spisovatel.
Původem pocházel z rumunské části Banátu, která byla součástí tehdejšího Rakousko-Uherska. V mládí vstoupil do klášetera, kde studoval a měl se stát mnichem. Později svá studia přerušil a čas trávil na cestách po celé Evropy, což ho dovedlo k přijetí ideálů evropského osvícenství a racionalismu, které byly v ostrém konfliktu se světem tehdejších dolních Uher a pravoslavné srbské komunity. Po návratu do vlasti se snažil tyto myšlenky šířit i doma. A to konkrétně překládáním cizích děl, například ezopových bajek. Mezi jeho vlastní tvorbu potom patří Život i priključenija. Kromě toho napsal mnohé spisy v duchu osvíceneckých tradic, které měly podpořit vznik srbského národního programu a celonárodní konsolidace. Obradović složil také hymnu povstaleckého "státu", píseň s názvem Vostani Serbie. Dositej se stal prvním ministrem osvěty v povstalecké radě, která řídila Srbsko během prvního povstání na počátku 19. století, ve své funkci zemřel. Pohřben je v Bělehradě nedaleko kostela Saborna crkva.
Доситеј Обрадовић је рођен 1744. године у Чакову у Банату, у занатлијској породици. Још као ђак основне школе, одао се сањарењу и верском заносу. После смрти његовог оца, његов тетак, да би га излечио од сањарења и мистицизма, изводи га из школе и даје на занат. Међутим, жеља за науком, коју је он гледао у црквеним књигама, не оставља га ни доцније, и чим му се за то указала прилика, он оставља занат и родбину и бежи у фрушкогорски манастир Хопово.
Доситеј се ту закалуђерио и почео озбиљно да мисли на пустињачки живот. Али када је боље и ближе упознао манастирски живот и калуђерско братство, видео је да то не одговара животописима светаца и његовим илузијама. Поред тога, до руку су му дошле и грађанске књиге, из којих је увидео да изван цркве постоји и друга мудрост и друкчији морал, управо оно за чим је жудео. После три године манастирског живота, напустио је манастир за сва времена. Од тог тренутка настају његова непрекидна путовања ради студија.
Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим Италију, Немачку, Француску, Енглеску, Аустрију и Русију. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на „Синобадовој главици“, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију. Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783. штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“.
Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе.
Први српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, а је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник.
Умро је 1811. године у Београду и сахрањен испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића који је те године пренет из Беча.
Dositej Dimitrije Obradović (Serbian: Доситеј Димитрије Обрадовић, 17 February 1742 – 7 April 1811) was a Serbian author, philosopher, linguist, traveler, polyglot and the first minister of education of Serbia. An influential protagonist of the Serbian national and cultural renaissance, he advocated Enlightenment and rationalist ideas while remaining a Serbian patriot and an adherent of the Serbian Orthodox Church. Founder of modern Serbian literature, he is commonly referred to by his mononym, first name alone. He became a monk in the Serb Orthodox monastery of Hopovo, in the Srem region, and acquired the name Dositej (Dositheus). He translated many European classics, including Aesop's Fables, into Serbian. He was also a prominent Freemason, and was posthumously enrolled in German, English and Italian Masonic lodges.
Димитър Обрадович, приел по-късно монашеското име Доситей Обрадович (на сръбски: Доситеј Обрадовић) е сръбски писател, поет, философ-рационалист, педагог, книжовник и народен будител.
Първата българка, превела Обрадович на български, е Станка Николица-Спасо-Еленина.
Роден е ок. 1739 или 1742 г. в Чаково, Войводина (в Банат). Приема монашеството през 1757 г. Посещава много страни на Балканите и Мала Азия, Италия, Германия, Франция, Англия, Австрия и Русия. Ходил е във Видин и Букурещ.
В края на 18 век обявява, че ще пише на простонароден език, който да бъде разбиран не само от образовани хора, но и от необразованите селяни и пастири. Въпреки това, езикът на Обрадович представлява славяносръбска смесица, но не и народен език.
През 1808 г. основава гимназия в Белград, която по-късно се преобразува в първия сръбски университет. Обрадович основава и богословска семинария.
Доситей Обрадович е първият сръбски министър на просвещението.
Почива в Белград на 28 март 1811 г
Dositej Obradović (Čakovo, 1742 — Bělehrad, 1811) byl srbský osvícenec, reformátor a spisovatel.
Původem pocházel z rumunské části Banátu, která byla součástí tehdejšího Rakousko-Uherska. V mládí vstoupil do klášetera, kde studoval a měl se stát mnichem. Později svá studia přerušil a čas trávil na cestách po celé Evropy, což ho dovedlo k přijetí ideálů evropského osvícenství a racionalismu, které byly v ostrém konfliktu se světem tehdejších dolních Uher a pravoslavné srbské komunity. Po návratu do vlasti se snažil tyto myšlenky šířit i doma. A to konkrétně překládáním cizích děl, například ezopových bajek. Mezi jeho vlastní tvorbu potom patří Život i priključenija. Kromě toho napsal mnohé spisy v duchu osvíceneckých tradic, které měly podpořit vznik srbského národního programu a celonárodní konsolidace. Obradović složil také hymnu povstaleckého "státu", píseň s názvem Vostani Serbie. Dositej se stal prvním ministrem osvěty v povstalecké radě, která řídila Srbsko během prvního povstání na počátku 19. století, ve své funkci zemřel. Pohřben je v Bělehradě nedaleko kostela Saborna crkva.
